Reka nemirno huči

Reka nemirno huči, a stari hrast sa rekom se razgovara. Samo se čuje tupo lupanje gavranovih krila i čarlijanje onog poznatog zvuka vetra kraj reke. Klupe puste, staza prazna bez prolaznika i šetača, ni bake sa unucima u prepodnevnoj šetnji nema, jedostavno, nigde nikog......

"Sećas li se, draga moja, kako je kraj tvoje obale bilo puno kupača u prve letnje dane, a u vreme avgusta Ćupričani su preplavljali tvoju obalu i ni na kraj im nije padalo da idu preko neke agencije na more?", hrapavo progovara hrast.
"Sećam se, kako se ne bih sećala... ma i sad mi ječi zvuk tog dečjeg smeha, tih skakanja sa mosta u vodu, onih mladih parova koji su tek uplovljavali u luku zvanu brak. Sećam se, oooo, tako se rado sećam tog vremena kada je ovaj grad bio pun živosti, vedrine, mladosti i zrelosti", odgovara reka bacajući svoje kapljice na obe strane obale, a svaki ostavlja neizbrisiv trag nostalgije.
"Da li se, reko moja, Moravo, more moje, srce Ćuprije i dalje samo treba tog vremena sećati? Da li i dalje treba gledati ovaj park, grad, ulice, ovako puste tokom cele godine? Da li i dalje treba sami da se pitamo i žalimo za prošlim? O, da li.... hoće li se mladost ovde vratiti?"
"Naravno, mladost je tu, želje mladih su tu, volja mladih i podrška starijih sve je tu. Ne brini se, videćeš, biće to u redu, i to vrlo skoro...", sigurnim žuborom odgovara reka.
"Ma kako znaš?!! Odakle ta sigurnost u tebi?!!! Kako?", željno zapitkuje hrast vodu.

"Ja sam Morava, o meni su i pesme opevane, o meni se uvek govori, ja sam žila kucavica ovog grada, ja znam da mladost je ovde, ja znam da pamet je ovde, ja znam da i želja je ovde i znam za jedno ime, ime MORAVA GRAD!!!!!"

REČE TAKO SIGURNO I NASTAVI DA NOSI DALJE OVU PRIČU O BUDUĆNOSTI.