Čekajući šesti oktobar

Volim da mislim o petom oktobru 2000. kao o nečemu pozitivnom. Baš tog dana smo uspeli da zaljuljamo Srbiju i dokažemo da smo jači od sistema. Iako podstican i finansiran spolja, 5. oktobar je ipak narodni odgovor na represiju i diktaturu jednog bračnog para, sasvim opijenog vlašću. Želeli smo promene. Tu se negde svaka pozitiva i završava jer smo već oko ponoći 5. oktobra, umorni i opijeni uspehom, zaspali na lovorikama. Već sutra smo zaboravili na reči jednog od najvećih prijatelja srpskog naroda, dr. Arčibalda Rajsa, koji je govorio da se čuvamo sebe. Već sutra smo počeli da kalkulišemo.

Činjenica je da živimo na Balkanu, u sistemu neolibralnog kapitalizma u čijoj je osnovi profit. Ovde kriza bezmalo traje dvadeset godina. U epohi potrošačkog društva na svakom koraku su nam kladionice i banke i ponuda instant sreće nikada nije bila veća. Kod nas cveta kockanje pod okriljem sporta a nikada u Ćupriji nisu bila prazniji sportski tereni. Ono što posebno boli je to što imamo sve manje dece. Na licima ljudi prečesto viđam apatiju i defetizam. A reću ću vam i zašto – prestali smo da se borimo. Znali smo da lupamo u šerpe, protestvujemo, vičemo lopovi, lopovi, jurišamo na kordone ali smo, opijeni pričama o ekonomskom blagostanju koje nas čeka, prestali da insistiramo na univerzalnom ljudskom pravu. Pravu da pred zakonom svi budemo jednaki. Ubeđen sam da bi se siromaštvo i oskudica i svaki drugi problem lakše podnosio ako bi uspeli da uspostavimo pravnu državu. Da lopovi idu u zatvor, deca u škole, a pošteni ljudi na posao. Srećnije bi smo živeli i lakše vaspitavali decu da budu pristojni ljudi.

Dakle, i u sledećih dvaneset godina, možemo da nastavimo da krivimo Amerikance, Ruse, masone, bankare, političare, Boga, narod, krizu, komšiluk, možemo da nastavimo da lamentiramo nad sopstvenom sudbinom i tražimo krivca u drugome. A, možemo i da nešto probamo da naučimo nešto iz grešaka koje, kao narod istorijski i nekako najviše u miru, prečesto pravimo. O učenju na greškama nam je nedavno govorio i Nik Vujčić, čovek koji živi bez udova, ali i čovek koji ima više energije i pozetivizma nego mnogi ljudi koje poznajem. Učeći na greškama ljudi mogu da se menjaju, a ako ljudi mogu da se menjaju i društva mogu da se menjaju. Borba za pravednije društvo je borba za naš šesti oktobar. Ona je naša patriotska obaveza, ali se ne dobija na juriš, ona će trajati i trebaće nam puno snage i pameti. I ma koliko puta pali, moramo ustati i nastaviti dalje, inače ćemo se odreći sopstvene budućnosti. Danas nam je, više nego ikada, potrebno da se ujedninimo u borbi za poštenije društvo.