Svetski dan Roma - 8. april

Osmog aprila 2013. godine će se, četrdeset prvi put, svetkovati Međunarodni dan Roma. Organizuju se priredbe, konferencije, dramski komadi, izložbe i predstave. Kako se poslednjih godina niko iz Vlade Srbije nije setio Dekade Roma, Državne Strategije za Rome, akcionih planova za sve i svašta, a, zapravo, ni za ništa, dobro je što se ovaj međunarodni Dan upozorenja primakao.

Mi, Romi, bismo ponajviše želeli da nemamo svoj praznik, jer nas svaki 8. april podseti:
- na nasilje koje se vrši nad nama, a koje prećutkujemo jer može da bude još i gore;
- na često odbijanje naše ruke koju uporno prijateljski pružamo;
- na parole o ravnopravnosti svih ljudi koje za nas, u stvarnom životu, ne važe;
- da živimo u getima a hranimo se iz kontejnera ili od kontejnera;
- da od sto Roma jedan doživi šezdesetu godinu;
- da sa strepnjom za svoju budučnost pevamo i sviramo najlepše i najtužnije pesme na svetu;
- da stotine visokoobrazovanih Roma sede kući ili u tzv. neprofitnim organizacijama umesto da po neko od njih (isto onoliko koliko mogu i pripadnici većinskog naroda) bude na radnim mestima od privrede do predstavničkih organa.

Umesto da se ozbiljno pozabavi rešavanjem nesagledivo velikih problema sa kojima je suočena romska zajednica, naša politička „elita“, nikako bez kamera i novinarske svite, ponekad svrati u romske mahale-geta. Mogu se videti „gospoda“ političari i „dame“ političarke kako dolaze da budu viđeni i viđene „okom javnosti“ i kako na vrhovima uglancanih cipela i cipelica groteskno pocupkuju po blatnjavim sokacima, sve pokazujući „ozbiljnu zabrinutost za položaj Roma u našem društvu“. Nisu viđeni i viđene da, bez prisustva „očiju i ušiju javnosti“, kao ljudi, odu i pitaju ljude u tim mahalama-getima kakve muke muče i čime i kako mogu da pomognu.

I ovog aprila 2013. mi, Romi, ćemo pokazati da smo prijatelji našim susedima, običnim ljudima, koji razumeju naše muke, kao što mi razumemo njihove. Muke su nam zajedničke.

Svakog osmog aprila iskazujemo nadu da će vlast učiniti ono što je sama usvojila, da se u školama i kod kuće neće učiti anticiganizam, isto kao što kod nas, u romskom jeziku, ne postoje reči „antisrpstvo“ i „mržnja“.

Tekst: Aleksandar Nedeljković