Mister 10%

Tog jutra se probudio neobično srećan, obukao je najnovije odelo i vezao zlatnu kravatu. Došao je dan kada će se isplatiti njegov višemesečni trud svi ti meseci ubeđivanja prijatelja, rođaka demagoških govora o društvenoj odgovornosti i boljem životu za sve danas dobijaju novu dimenziju. To je taj dugo čekani dan naplate, dan kada je On skinuo masku sa lica i zaigrao na toj maloj pozornici svoju najveću životnu ulogu velikog Mistera 10%.

Kada je konačno sklopio sve kockice, ništa više nije bitno, sve je etiketirao, postavio cenu i iz svoje velike ovalne kancelarije krenuo da ostvaruje svoju zamisao. Najveći uspeh, koji je prethodio da On ostvari san, je ekipa ljudi koju je okupio oko sebe, ljude slične sebi koji ne znaju šta to znači obećanje, data reč, ljude bez morala koji su spremni da gaze preko svih samo da dobiju neki mali lični ćar. Od tada ništa više nije bilo isto.

Najpre je trebalo poništiti sve postojeće ugovore neke samo manjim pritiskom, a neke kao što su poslovi povereni Javnim preduzećima zloupotrebom skupštine opštine manipulacijom odbornicima.

Za početak je krenuo sa preuzimanjem kontrole nabavke naizgled sitnih stvari kao što je kancelarijski potrošni materijal, dnevnici za sve škole i slično, a naravno dobavljač nije smeo da bude iz njegovog grada već iz susednog.

Kad je već tu, onda bi mogao i sa nekim autoprevoznikom da sklopi dogovor, jer što bi on tu nekom plaćao putne troškove kad to ne može nikako da kontroliše, a da ne zna tačno koliko mu to dođe u novcima njegovih 10%, već stalno nešto mora da računa. Nije bitno radno vreme radnika što moraju da čekaju i par sati na prevoz,  jer ne postoje autobuske linije za pojedine destinacije ili autobus saobraća svega dva puta u toku dana najbitniji je On i njegov lični konto.

Trebalo je preći na fazu dva i iskoristiti sve rupe i nedostatke koje postoje u zakonu o javnim nabavkama, podeliti sve velike poslove na manje kako bi se izbegla obaveza objavljivanja tendera i u slučajevima kad je to nemoguće izbeći, raspisivati tendere po hitnom postupku.

Naravno, na velikim poslovima i njegovih 10% je poprilična suma tako da mu je odmah zapao za oko posao održavanja gradskih ulica. Posao koje je od ranije dodeljen Javnom preduzeću, a činio je oko 30% ukupnog prihoda ovog preduzeća, se uz traljava obrazloženja tek iz drugog pokušaja preko skupštine oduzimaju od ovog preduzeća. Nikako nije bilo moguće da se na nekom fer raspisanom tenderu ovaj posao vrati ovom Javnom preduzeću, jer u njihovom budžetu nisu predviđena sredstva kojim bi se isplatio deo novca za Mister 10%, a koji on nesumljivo smatra da mu pripada. Naravno, posao se dodeljuje privatnom preduzeću i stvara se ambijent gde Mister 10% najbolje pliva. Položaj Javnog preduzeća i njegovih radnika, pa to nije njegova briga on je sad tu i uzima samo ono što mu „pripada“.

Njegovo veličanstvo dalje kreće sa pritiskom na ionako slabašnu privredu i preduzetnike kako bi naplatio zaostala potraživanja preteći ogromnim zateznim kamatama i blokadama računa. Pod ovim pretnjama da im se uruše preduzeća, koja su godinama stvarana, privrednici uspevaju nekako da izmire svoje obaveze dovodeći poslovanje na ivicu ponora jer im nije pružena alternativa i mogućnost otplate duga na rate. A On zadovoljno trlja dlanove, napunio je kasicu i sada je treba pametno i valjano isprazniti. Naravno, ovo treba uraditi što pre nesigurna su vremena, možda oni tamo iz Beograda dogovore nekakve nove izbore i neko drugi dođe na njegovo mesto i ne daj bože da troši ono što je on tuđom mukom nakupio.   

Tad mu je sinula genijalna ideja: „Dajmo narodu hleba i igara“ i niko neće postaviti pitanje čije se to pare troše i da li je to nešto od opšteg dobra prioritetno. Nova godina na pomolu proslava, terevenka, hrana i piće, ma idealno.

Po oprobanom receptu sve se radi preko hitnih nabavki iako mora neki javni tender da se raspiše i naravno sve to oglasi pa dovoljno je postaviti oglas na opštinskoj tabli jedno pola sata da se ispoštuje forma. Što se više troši njegov konto se uvećava, uvećava i uvećava.

I tako kreće sve po sličnom principu svečana gradska rasveta, Zvezde Granda, hrana, piće! Sve poslove dobili su prijatelji i povezane firme kako bi što manje ljudi bilo uključeno i znalo za tu javnu tajnu njegovog veličanstva Mistera 10%.

Dragi moji, ja se svakog dana pitam gde smo tu mi i čime smo mi to zaslužili da nam se ovo dešava i da nam ovaj gospodin kreira budućnost i troši naše pare? Čovek, koji ne sme da u prošlosti pogleda dalje od 6 meseci, svima nama nameće nove vrednosti u svemu podržan ekipom ljudi kojima je samo lični interes životni moto. Da li mi to svi želimo da nam deca budu pevaljke Zvezda Granda dok nam se obrazovane institucije urušavaju sa blokiranim računima i sa tendencijama preseljenja u susedni malo veći grad? Dok tragam za ovim odgovorima, ja okupljam istomišljenike oko sebe da javno podignemo glas i kažemo NE njemu i svima njemu sličnim. Krajnje je vreme da se njegovo veličanstvo Mister 10% nađe tamo gde mu je mesto i da neki novi ljudi preuzmu kormilo i povedu grad u izvesniju budućnost.